Predviđanja ovogodišnjeg pobjednika...

Ovogodišnji Grand Tour Giro d'Italia nije donio nikakve napete trenutke. Sve je vrlo predvidljivo. Čak i kada smo gledali prijenose etapa u našem baru, unaprijed smo najavljivali tijek etape. Svi smo bili pametni, ali na kraju etape, bilo je otprilike onako kako smo predvidjeli. Gotovo da nije bilo svađa i tučnjava haha. Obično se malo posvađamo na svim utrkama. Ovaj put nismo! (hahaha) Dugo nisam imao svog omiljenog vozača. Za koga biste navijali? Pitao sam i šefa koga bi želio da osvoji konačnu pobjedu, ali ni on nije znao. Ali složili smo se da nam se Carapaz ne sviđa. (wow) I sada ćete reći, zašto ne? Jednostavno nam se ne sviđa. Istina je da vozi najljepši bicikl za nas, ali nije simpatičan biciklist. Ali definitivno je u dobroj formi. I tako smo odlučili stisnuti šake za Australca.

Najbolja pobjeda Jaija Hindleyja! Već je jednom pobijedio i stvarno smo željeli da pobijedi. Bora-Hansgrohe je pokazala vrlo dobar timski rad. Po mom mišljenju. Toliko su me iznenadili. Pokazali su nešto novo. Kämna se pokazao kao odličan pomoćnik i cijeli tim je sačuvao puno stila od onoga što nije Sagan.

Okus Giro di'Italia

Budući da se dio 19. etape odvijao na slovenskom tlu, odlučili smo je ne propustiti. Za dobra dva dana napustili smo bar i s grupom prijatelja otišli u Kobarid. U četvrtak smo krenuli biciklom iz Ljubljane. Pet muškaraca i dvije djevojke. Boško je osmislio stvarno lijepu rutu. Ako me pratite na Stravi, možete je pogledati. Vrijeme nam je služilo! Vozili smo se pored Škofje Loke, do Železnika, gdje smo stali na kavu. Popili smo piće, odmorili se i popeli se na Petrovo Brdo. Boško se zabio u posljednje serpentine, ja i šef iza njega, ostali nisu slijedili. Skok je uspio! (hehe). Nekoliko kilometara ranije, u selu Kneža, skrenuli smo na Podmelec i vozili se do Tolmina prekrasnom cestom, bez prometa i gotovo bez žive duše. Odavde smo brzo stigli u Kobarid. I ovdje je sve ružičasto! Prekrasno uređene ulice, škola, vrtić, vatrogasna postaja, barovi, hotel,... Ukratko, sve. Konobari u ružičastim majicama, konobarice s ružičastim noktima, pa čak i prodavačice bile su sve u ružičastom.

Kombiniranje teškog rada sa zabavom!

Bili smo smješteni malo izvan Kobarida, u selu Mangold. Do tamo ima oko 5 kilometara uspona! I tako smo samo mi i naravno, Boško, išli gore. Ostali su išli autima. I isplatilo se. Tanja, dobar posao! Rezervirala je stvarno prekrasnu kuću, s prekrasnim pogledom na planine. Brzo smo se smjestili i Ali je već zapalio roštilj. Tjaša je odnekud izvukla ogroman karaoke zvučnik i počelo je! Odlična hrana, piće, ples i karaoke. A onda Boško saziva sastanak. Plan za sutra. Objašnjavao je sat vremena, ali dopustite mi da to sažmem. Vozili smo 40 kilometara, napravili 1700 m visinske razlike, a zatim navijali. O, draga! Skoro je ponoć, plešemo, a ujutro… Ujutro smo ustali, obukli biciklističku odjeću i vozili sve prema Boškovim uputama. Prekrasna ruta, puna pogleda i naravno strmih uspona (hahaha). Od Kobarida do Liveka, zatim do Kolovrata, spust do Dreke i natrag do Liveka.

Zabavljanje trkača... da, molim!

Za ručak smo imali tjesteninu s tartufima. Odlično! Napravljeno na štandu u Livku, ali bolje nego u restoranu s pet zvjezdica. Na tom štandu su imali i simpatičan štand za pivo, dugačak oko metar i pol (hehe). Ali ga je lako nosio naš mali Dani. Ubrzo smo čuli helikopter, trubljenje i vrištanje. Zgrabili smo slovenske zastave i navijali. I za koga? Da, za sve! Budući da smo se već danas vozili ovim usponom, divili smo se svim natjecateljima koji su nevjerojatnom brzinom letjeli na ovaj isti uspon dok smo mi bili privučeni (visoko). Boško i Ali nisu mogli odoljeti malim ružičastim dječjim biciklima uz cestu i zgrabili su ih, vozeći se s njima pored pelotona i disco grupe. Natjecatelji su im se smijali, van Der Poel se cerekao od smijeha. Nadali smo se da će se dogoditi nekakav napad u ovoj etapi, ali bilo je mirno. Ako sutra ne bude napada, ovaj će Giro stvarno ostati u mom sjećanju kao najdosadniji otkad pratim biciklizam.

Zadnji uspon za pobjedu...

Došli smo u Kobarid, gdje smo imali automobile. Presvukli smo se u "giro" uniforme i ružičaste majice organizatora. Ljubitelji biciklizma iz svih krajeva već su se okupljali na glavnom trgu. Samo smo prešli trg i sreli mnogo poznatih lica. Ansambl "Zvita feltna" već se zagrijavao na pozornici. Dečki su bili fenomenalni, a i mi. Nakon svih prijeđenih kilometara plesali smo do kasnih sati i time je završen naš "Giro". U subotu je padala kiša i vratili smo se u bar. Zajedno s našim gostima, gledali smo posljednju etapu, koja bi donijela promjene. I stvarno! Završni uspon na Marmoladu (Passo Fedaia) poslužio nam je zanimljivim događanjima. Prvo smo se nadali da će etapu osvojiti Slovenac, Domen Novak - Lojz. Nažalost, nije uspio. Zatim je, s izvrsnim nastupom, ekipa Bora-Hansgrohe ostvarila svoj cilj. Riješili su se Carapaza! Jai je bio primjetno prejak za njega i tako je preuzeo ružičastu majicu. Dopustite mi da kažem da sam već prošao ovaj uspon. Pa, bilo bi bolje da kažem da sam bio povučen na vrh. Nisam ni znao kamo idem. Bili smo s društvom i jednostavno sam vozio tamo gdje su rekli. Naporan uspon. Strm. Posljednja dva kilometra ne dopuštaju vam ni malo odmora, nema mogućnosti da okrenete noge. Tijekom posljednjeg zavoja, pomislio sam da ću se malo nasloniti na zaštitnu ogradu, samo tada ne bih krenuo. (hahaha) Jai Hindley je samo pedalirao do vrha i stigao na cilj s velikim osmijehom.

Posljednje, ali ne manje važno...

Napokon, došla je zadnja nedjelja. Kronometar. Nismo očekivali nikakve promjene na vrhu. Biciklirali bismo po dvije rute različite težine, gledali kronometar i završili izvlačenjem Pony bicikla. Tako smo se dobro proveli. U svakom slučaju, došli su dečki iz Kofirajra (podcast uz kavu). Pred kraj kronometra, okupilo se nas je jako puno. Bar je bio pun. Svi smo pratili posljednje trenutke kronometra. I opet ja sa svojim promatranjem. Gledao sam naše goste. Neki su stvarno pravi biciklisti, neki malo manje, a i oni koji uopće nisu. Ali i oni su sve to pratili s zanimanjem. "Koliko još do starta?", "Koliko ih je?", "Tko starta prvi", "Zašto ga je sustigao?" Mnogo pitanja. Oni koji znaju zašto, mirno odgovaraju, čak i šef. I sve u svemu, to je stvarno simpatično.

Dobili smo vlastitog pobjednika!

Giro d'Italia 2022 je završio! Ovdje još nije. Imali smo spremno 10 vrećica lijepih nagrada i naravno ružičasti Pony bicikl. Među nagradama su bili džemperi, polo majice i boce za vodu od Approveda, keramičke šalice i stalak za fotografije Kofirajd, te još neke sitnice od naših dobavljača. Glavnu nagradu za Pony bicikl osigurao je Velo Črnuče. Stari i mladi, žene i muškarci, čekali su ovo, kao i nekoliko pasa koji su u to vrijeme bili u baru. (hahaha) Irena je osvojila bicikl, koja je toliko glasno viknula da je njezin pas Arči pobjegao pod stol i tamo dugo ostao.

Gosti su se polako razišli, a moj šef i ja smo već počeli pakirati ružičaste rekvizite. Sve ružičaste balone pokupio je lokalni zabavljač i odnio ih na nepoznato odredište. Tako smo se tri tjedna zabavljali u ružičastom, sada malo pauze i onda ćemo bar obući u žuto!

Do tada, pridružite nam se na našim tjednim vožnjama. Okupljamo se svake srijede u 16:45, dijelimo se u različite skupine snage, vozimo lijepih 50 km i časkamo uz piće. Redovito objavljujemo vikend izlete na društvenim mrežama. Vidimo se!

ZAKLJUČEK GIRA NAS JE UTRUDIL

Letošnji grand tour Giro d'Italia ni prinesel kakšnih napetih trenutkov. Vse je potekalo zelo predvideno. Tudi, ko smo gledali prenose etap pri nas v lokalu, smo že v naprej napovedali potek etape. Vsi smo pametovali, a na koncu etape je bilo približno tako, kot smo napovedali. Kregov in prepirov skoraj ni bilo. Po navadi se pri vseh tekmah vsaj malo skregamo. Tokrat se nismo! (hahaha)

Jaz dolgo časa nisem našla svojega favorita. Za koga bi navijala? Tudi šefa sem spraševala komu bi želel končno zmago, pa tudi ni vedel. Bila sva pa složna, da nama Carapaz ni všeč. (ojoj) In sedaj boste rekli kako da ne? Pač nama ni všeč. Res, da vozi nama najlepše kolo, a ni simpatičen kolesar. Je pa dober in v formi. In tako sva se odločila, da drživa pesti za Avstralca. Naj zmaga Jai Hindley! Enkrat mu je zmaga že ušla in res sva si želela, da zmaga. Bora–Hansgrohe je pokazala zelo dobro timsko delo. Moje mnenje. Mene so presenetili. Pokazali so nekaj novega. Kämna se je izkazal kot odličen pomočnik in celotna ekipa je zelo spremila stil od kar ni Sagana.

Ker je potekal del 19. etape po slovenskih tleh, sva se odločila, da tega ne bova zamudila. Za dobra dva dni sva zapustila lokal in s skupino prijateljev odšla v Kobarid. V četrtek smo s kolesi štartali iz Ljubljane. Pet mož in dve deklini. Boško je sestavil res lepo traso. Če mi slediš na Stravi, si jo lahko ogledaš. Vreme nam je služilo! Peljali smo se mimo Škofje Loke, v Železnike, kjer smo se ustavili na kavici. Malo smo se napojili, malo spočili in se vzpeli na Petrovo Brdo. Boško se je zapodil v zadnje serpentine, jaz in šef za njim, ostali niso sledili. Skok je uspel! (hehehe) Nato smo se dolgo časa spuščali proti Mostu na Soči. Nekaj kilometrov prej smo v vasi Kneža zavili na Podmelec in se po čudoviti cesti, brez prometa in skoraj brez žive duše pripeljali v Tolmin. Od tu pa smo bili hitro v Kobaridu. Tukaj pa vse roza! Krasno okrašene ulice, šola, vrtec, gasilski dom, lokali, hotel,… Skratka vse. Natakarji v roza majicah, natakarice z roza nohti in celo prodajalka v trgovini vsa v roza. Da ti grejo kocine pokonci! Zabava se je začela že ta dan.

Mi smo bili nameščeni malo ven iz Kobarida, v vasi Magozd. Do tja pa še približno 5 kilometrov klanca! In tako smo se gor odpravili samo midva in seveda Boško. Ostali z avtomobili. In se je izplačalo. Tanja bravo! Rezervirala je res čudovito hišo, s krasnim pogledom na gore. Hitro smo se namestili in Ali je že zakuril žar. Tjaša je iz nekje privlekla ogromen zvočnik za karaoke in začelo se je! Odlična hrana, pijača, ples in karaoke. In nato Boško skliče sestanek. Plan za jutri. On ga je sicer razlagal eno uro, vendar naj povzamem. Prevozimo 40 kilometrov, naredimo 1700 m višincev in nato navijamo. O mati mila! Ura skoraj pol noč, mi plešemo, zjutraj pa… Zjutraj pa smo vstali, se oblekli v kolesarska oblačila in odpeljali vse po Boškovih navodilih. Krasna trasa, polna razgledov in seveda strmih klancev. (hahaha) Iz Kobarida na Livek, nato na Kolovrat, spust v Dreko in nazaj na Livek. Čisto enostavno.

(če verjameš) Pred kosilom. Fuži s tartufato. Odlični! Narejeni na stojnici na Livku, ampak boljši kot v restavraciji s petimi zvezdicami. Na tej stojnici so imeli tudi luštno stojalo za pivo. Dolgo približno meter in pol. (hehehe) Ga je pa z lahkoto nesla naša drobna Dani. Ko smo se napojili, pa smo že zaslišali helikopter, trobljenje in vpitje. Pograbili smo slovenske zastave in bučno navijali. A za koga? Ja, za vse! Ker smo ta klanec danes že zvozili, smo občudovali čisto vse tekmovalce, ki so z neverjetno brzino leteli v ta isti klanec, kot smo se mi privlekli. (hihihi) Boško in Ali se nista mogla upreti majhnim roza otroškim kolesom ob cesti in sta jih pograbila, ter se z njimi vozila ob pelotonu in disko grupi. (O moj bog!) Tekmovalci so se jima smejali, van der Poel je crkaval od smeha. Upali smo, da se bo na tej etapi zgodil kakšen napad, a vse po starem. Če jutri ne bo napada, bo pa res tale Giro ostal v spominu kot najbolj dolgočasen od kar spremljam kolesarstvo.

Spustili smo se v Kobarid, kjer smo imeli avtomobile. Preoblekli smo se v »giro« uniforme, roza majice organizatorja. Na glavnem trgu so se že zbirali ljubitelji kolesarstva iz vseh koncev. Samo sprehodili smo se čez trg in srečali veliko poznanih obrazov. Na odru se je že ogreval ansambel Zvita feltna. (hahaha) Fantje so bili fenomenalni in mi tudi. Po vseh prevoženih kilometrih smo še plesali do poznih ur in tako zaključili naš »Giro«. V soboto je padal dež in odpravila sva se nazaj v lokal.

Skupaj z našimi gosti sva si ogledala še zadnjo etapo, ki bi prinesla spremembe. In res! Končni vzpon na Marmolado (Passo Fedaia) nam je postregel z zanimivim dogajanjem. Najprej smo upali, da bo etapo dobil Slovenec, Domen Novak – Lojz. Žal mu ni uspelo. Nato pa je z odličnim nastopom svoje dosegla ekipa Bora–Hansgrohe. Otresli so se Carapaza! Jai je bil zanj občutno premočan in tako je prevzel roza majico. Naj povem, da sem ta vzpon že odpeljala. No bolje bi bilo če bi rekla, da sem se privlekla na vrh. (bruh) Pred leti. Jaz sploh nisem vedela kam grem. Bili smo z družbo in sem se pač vozila kamor so rekli. Naporen vzpon. Strm. Zadnja dva kilometra ti ne dovolita niti malo počitka, ni možnosti, da bi zvrtel noge. Predzadnji ovinek sem pomislila, da se bi kar malo naslonila na zaščitno ograjo, samo potem ne bi več speljala. (hahaha) Jai Hindley pa je kar vrtel pedale do vrha in prispel v cilj z velikim nasmeškom.

Končno je prišla zadnja nedelja. Kronometer. Sprememb na vrhu nismo pričakovali. Pri nas smo imeli pripravljen lep program. Kolesarili bi po dveh različno težkih trasah, si ogledali kronometer in zaključili z žrebanjem kolesa Pony. Pa nam je zagodlo vreme. (piiii…) Vseeno so prišli fantje iz Kofirajda (podcast ob kavi). Proti koncu kronometra se nas je nabralo ogromno. Lokal je bil poln. Vsi smo spremljali zadnje trenutke kronometra. In zopet jaz z mojim opazovanjem. (hihihi) Opazovala sem naše goste. Nekateri resnično pravi kolesarji, nekateri malo manj in tudi taki, ki sploh niso. A tudi ti so vse skupaj gledali z zanimanjem. »Na koliko časa startajo?« , »Koliko jih je?« , »Kdo starta prvi« , »Zakaj ga je dohitel?« Ogromno vprašanj. Tisti, ki vejo zakaj gre jim mirno odgovarjajo, tudi šef. In vse skupaj je res simpatično.

Giro d'Italia 2022 se je končal! Pri nas pa še ne. Imeli smo pripravljenih 10 vrečk z lepimi nagradami in seveda roza kolo Pony. Med nagradami so bili puloverji, polo majice in bidoni Approved, keramične skodelice in stojala za fotkanje koles Kofirajd ter še nekaj malenkosti naših dobaviteljev. Glavno nagrado kolo Pony pa je prispeval Velo Črnuče. Na tega so čakali stari in mladi, ženske in moški, pa tudi nekaj psov je bilo ta čas v lokalu. (hahaha) Izžrebana je bila Irena, ki je tako zavpila, da je njem kuža Arči zbežal pod mizo in ostal tam dolgo časa. (revček)

Gostje so se počasi razšli, midva s šefom pa sva že začela pospravljati roza rekvizite. Vse roza balone je pobral lokalni zabavljač in jih odnesel neznano kam. (čudak) Torej tri teden smo se zabavali v roza barvah, sedaj malo pavze in nato bomo lokal oblekli v rumeno!

Do takrat pa se nam pridružite na naših sredinih rundah. Zberemo se vsako sredo ob 16.45, se razvrstimo v različne jakostne skupine, naredimo lepih 50 km in poklepetamo ob kakšni pijački. Na družabnih omrežjih pa sproti objavljamo vikend izlete. Se vidimo!